Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić


U pri­po­vjet­ci „Mor­na­re­va vje­ra” Jejts go­vo­ri o mo­li­tvi po­mor­skog ka­pe­ta­na, ko­ja gla­si: „O, Bo­že, steg­ni mi zu­be”. „Kad jed­ne no­ći”, po­ja­šnja­va mor­nar ovu mo­li­tvu, „do­đu da me pro­bu­de sa ri­je­či­ma ‘’to­ne­mo, ka­pe­ta­ne’’, da ne na­pra­vim bu­da­lu od se­be”. „Bi­li smo na­sred Atlan­ti­ka”, pri­ča da­lje Jej­tsov ka­pe­tan, “ja sam sta­jao na za­po­vjed­nič­kom mo­stu kad mi do­đe tre­ći na­red­nik bli­jed k’o mr­tvac, pa re­če: ‘’Sa na­ma je svr­še­no, ka­pe­ta­ne’’. A ja: ‘’Zar ni­je­si znao kad si se pri­ja­vlji­vao na brod da se ne­ko­li­ci­na po­da­vi sva­ke go­di­ne?’’ ‘’Je­sam, gos’n,’’, od­go­vo­ri on; a ja: ‘’Zar ni­je­si pla­ćen da se uda­viš?’’ ‘’Je­sam, gos’n,’’ od­go­vo­ri on; a ja: ‘’On­da se uda­vi k’o čo­vjek, vrag te od­nio!“
Rud­ni­ci bok­si­ta, da­nas na re­du, pa­ra­dig­ma su, si­lom dr­žav­nog apa­ra­ta po­kra­de­nog Nik­ši­ća, eko­nom­ski opu­sto­še­ne Cr­ne Go­re. Sli­ka dr­ža­ve u ma­lom. Sto­ti­nu de­ve­de­set opljač­ka­nih rad­ni­ka, sto­ti­nu de­ve­de­set ži­vo­ta kao već sto­ti­ne hi­lja­da pro­ži­vlje­nih sud­bi­na. Sud­bi­na ko­ji­ma do­mi­ni­ra­ju strah i po­da­nič­ki men­ta­li­tet. Strah od sju­tra­šnjeg da­na i do­bre vo­lje Go­spo­da­ra, strah od gu­bit­ka po­sla, strah od po­gre­šno iz­go­vo­re­ne ri­je­či, ne­shva­će­ne mi­sli, strah od va­zda bud­nog uha de­žur­nog do­sta­vlja­ča. Strah ko­ji po­vi­ja ljud­sko do­sto­jan­stvo, ko­ji či­ni da za­da­tu ri­ječ po­ni­šta­va­mo, da se­be i dru­ge po­štu­je­mo mno­go ma­nje ne­go što to po svo­joj bo­žan­skoj pri­ro­di za­slu­žu­je­mo. Strah ko­ji svo­je oprav­da­nje na­la­zi u, kao u sva­kom stra­hu, pre­di­men­zi­o­ni­ra­noj sna­zi ono­ga ko­ga se bo­ji­mo. Strah ko­ji ne zna da su nji­ho­va ba­ha­tost, pri­mi­ti­vi­zam, na­sil­nost, bez­oč­nost, ne­is­kre­nost i pri­tvor­nost od­li­ke sla­bog ka­rak­te­ra ko­ji se či­ni ja­kim sa­mo u go­mi­li, go­mi­li za­šti­će­noj od stra­ne Go­spo­da­ra i nje­go­vih slu­gu, no­si­la­ca dr­žav­nog apa­ra­ta, a ko­ji, ta­kav ka­rak­ter, svo­je pra­vo li­ce, svo­ju pra­zni­nu, si­ću­šnost i ku­ka­vič­luk po­ka­zu­je kad se iz­dvo­ji iz go­mi­le, kad sam osta­ne na či­sti­ni su­prot­sta­vljen isti­ni, hra­bro­sti, prav­di.
Sa­mo­po­što­va­nje nam ka­že da je kri­tič­ka mi­sao, ko­ja kao re­per ima uni­ver­zal­ne vri­jed­no­sti, ono što ople­me­nju­je duh, što do­no­si op­štu ko­rist, a da je je­di­ni za­da­tak vla­sti da ra­di na pro­du­blji­va­nju ta­kvog du­ha i za­jed­nič­kog bla­go­sta­nja. Onog tre­nut­ka kad ta vlast po­sta­ne šte­to­či­na ko­ji uni­šta­va sve če­ga se do­hva­ti i kad po­že­li­mo da po­lju­bi­mo tu ru­ku u ko­joj se na­la­zi ta­ko šte­tan apa­rat dr­žav­ne mo­ći, ru­ku, ko­ja umje­sto op­šteg bla­go­sta­nja, pro­iz­vo­di na­si­lje i be­za­ko­nje, kad po­že­li­mo nje­no mi­lo­va­nje kao po­tvr­du sop­stve­ne vri­jed­no­sti, kre­nu­li smo stran­pu­ti­com ko­joj je da­na­šnja Cr­na Go­ra sa­mo jed­na od us­put­nih sta­ni­ca ka vr­lo bli­skom dnu, a na­še bi­će po­sta­je ro­blje ko­je uži­va „dok ga tu­če ru­ka ko­ju li­že”.
Ne­do­sta­tak sa­mo­po­što­va­nja ra­đa i ne­do­sta­tak so­li­dar­no­sti. To dvo­je je ne­ras­ki­di­vo po­ve­za­no. Sa­mo­po­što­va­nje se ma­ni­fe­stu­je i kao sa­o­sje­ća­nje sa ne­vo­lja­ma dru­gih, ra­zu­mi­je­va­nje, že­lja da dru­gi­ma bu­de bo­lje. Ra­đa so­li­dar­nost ko­ja se pre­po­zna­je kao čvrst stav da se bo­ri za op­šte do­bro.
Gdje je da­nas ne­sta­la ru­dar­ska so­li­dar­nost, ru­dar­sko sa­mo­po­što­va­nje? Gra­đan­ska so­li­dar­nost, gra­đan­sko sa­mo­po­što­va­nje? Zar su strah, su­rev­nji­vost, po­hle­pa, se­bič­nost po­sta­li i oso­bi­ne po ko­ji­ma se da­na­šnji ru­da­ri, da­na­šnji gra­đa­ni, pre­po­zna­ju? Sop­stve­ni in­te­res po sva­ku ci­je­nu, pa ma­kar bio i na šte­tu dru­gih? Ako to je­ste ta­ko, Rud­ni­ci bok­si­ta vi­še ne po­sto­je kao ko­lek­tiv, Cr­na Go­ra ne po­sto­ji kao istin­ska dr­ža­va. To je sa­mo skup in­di­vi­dua ko­je ra­di sop­stve­nog sit­nog in­te­re­sa, apa­rat­čij­skog uhlje­blje­nja, do­zvo­lja­va­ju da bu­du va­ra­ni, pljač­ka­ni, is­pre­pa­da­ni – da bu­du ro­bo­vi onih ko­ji ih va­ra­ju, pljač­ka­ju, dr­že u stra­hu.
Po­bje­da nad stra­hom, po­bje­da nad so­bom, i okre­nu­tost ka isti­ni, eti­ci i prav­di, je­di­no je što mo­že spa­si­ti Rud­ni­ke bok­si­ta, grad Nik­šić, li­je­pu nam dr­ža­vu Cr­nu Go­ru. Sa­mo­po­što­va­nje, so­li­dar­nost, prin­ci­pi­jel­nost, na­su­prot nji­ho­voj po­hle­pi, pre­va­ri, la­ži, na­si­lju, kra­đi. Ru­dar­ski, gra­đan­ski ot­por šte­to­či­na­ma ko­je uni­šta­va­ju dr­ža­vu, uni­ža­va­ju ljud­ski duh, ru­še sve što je do­bro i ple­me­ni­to. Ot­por na sva­kom mje­stu – u ru­do­ko­pu, na uli­ci, u kan­ce­la­ri­ji, na tr­go­vi­ma… Ot­por bez pre­stan­ka, za spas Isti­ne, Prav­de, Ljud­sko­sti. Sti­snu­ti zu­be u toj bor­bi za Čo­vje­ka, pa ako se po­ka­že da je sprem­nih na ot­por ma­nje ne­go onih želj­nih ro­bov­skog uhlje­blje­nja, da je sud­bi­na tom bro­du Na­de da na kra­ju po­to­ne, da po­to­ne­mo kao Lju­di, vrag nas od­nio!
(Autor je član IO Sin­di­ka­ta rad­ni­ka Rud­ni­ka bok­si­ta)